Pozorište
11. 01. 2010
YC kritika, Buđenje proleća: Iz visokog kempa u melodramu
I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u poslednjoj deceniji 19. veka
I posle 120 godina od kada je napisan, komad Buđenje proleća nije izgubio ništa od svoje
aktuelnosti. Bolan prelazak iz detinjstva u adolescenciju, naglo buđenje čula i
rušenje brojnih iluzija podjednako živo i ubedljivo zvuče danas kao i u
poslednjoj deceniji 19. veka. U predstavi pozorišta „Duško Radović" ova
uverljivost pojačana je diskretnom modernizacijom koju je sprovela Irena Kraus,
švedski dramaturg. Promišljenim potezima, pažljivo i tačno, Krausova je sitnim
dodavanjima pre osvežila, aktuelizovala kontekst i narativ komada, uspevši da
predstavu učini prijemčivijom savremenoj publici, a da se ne izgubi bilo šta od
njene inicijalne dubine i lepote.
Jasna i pregledna rediteljska postavka Anje
Suše samo je doprinela tome da se neki od elemenata ove predstave izoštre i
dodatno poentiraju (odnos prema autoritetima, na primer). Rediteljka je uspela
da gotovo ni u jednom trenutku ne izgubimo dvojaku perspektivu ovakve postavke
- s jedne strane taj pomalo edukativni, didaktički ton direktno inspiriše mlade
ljude da se zagledaju u sopstvene živote i izbore i možda zamisle nad njima,
dok s druge strane predstava pruža mogućnost „ozbiljnijoj", dakle, odrasloj
publici da još jednom zaviri u krhke adolescentske duše. U ovakvoj postavci,
koja s lakoćom prelazi iz samoironije u ozbiljnu dramu, iz visokog kempa u melodramu,
lavovski deo uspeha leži na glumcima, koji su, treba reći, jednostavno odlični.
Posebno Maša Dakić, jedna od najuzbudljivijih glumica svoje generacije, žestoka
i dirljiva, kao i sjajni Miloš Anđelković, istovremeno smešan i tragičan.
Boban JEVTIĆ
