Pozorište
06. 01. 2010
YC kritika: „Mandragola" - Osveženje muzičkog repertoara
Operske premijere su takva retkost u prestonici, da sama činjenica da u mesec dana imamo dve - deluje nadrealno. Još kad je u pitanju praizvođenje, kao što je slučaj sa Mandragolom, čitava stvar diže se na nivo pravog društvenog događaja
Reditelj: Slobodan Unkovski
Dirigent: Olivier Grangean
Uloge: Miodrag Miša Jovanović, Snežana Savčić-Sekulić, Vladimir Andrić, Tanja Obrenović, Ljubomir Popović, Nenad Jakovljević, Saša Štulić
Ivan Jevtić, jedan od najpoznatijih domaćih kompozitora, odlučio je da za predložak uzme Machiavellijevu komediju koja na lak i veseo, ali suštinski vrlo ciničan način stavlja pod lupu univerzalne i vanvremenske društvene, bračne i erotske mehanizme i uslovnosti. Sama muzika, koja nije predmet ovog teksta, zanimljiva je i kompleksna, ali će o njenoj vrednosti suditi kompetentniji od dolepotpisanog. Radnja komada odvija se u Italiji, ali je iz renesanse prenesena (bar sudeći po poslovično lepim kostimima Angeline Atlagić) u pedesete godine prošlog veka. Scenografija Mete Hočevar, osim činjenice da se sve ovo dešava na moru, ne daje nikakvu drugu naznaku i ne igra neku preteranu ulogu u predstavi (ako izuzmemo ulaske na scenu i izlaske). Pevači, koji bi, uzgred, trebalo da malo više rade na artikulaciji, prilično su razigrani (scenski pokret Dimitris Sotiriou), kako izgleda, uglavnom zbog odrednice koja stoji ispod imena opere (komika, je li), a ne zbog stvari koje pevaju (bar ne zbog onih koje smo mi razumeli). Najveću misteriju ipak predstavlja pitanje šta je tačno reditelj ovde radio, jer osim dveju dosetki (scena s maskama i scena s bebama) od njegovih intervencija ništa drugo videli nismo. Uz sve ove zamerke, ipak treba podvući da profesionalizam i muzički kvalitet Mandragole predstavljaju osetno osveženje prestoničkog muzičkog repertoara.
Boban JEVTIĆ
