Pozorište
25. 01. 2010
Kritika: Igrajući žrtvu
Braća Presnjakov predstavljaju ono što je trenutno najpopularnije, a po mišljenju mnogih i najbolje u ruskoj dramaturgiji. Njihovi komadi kroz Balkanu blisku, a opet tako specifično rusku crnohumornu vizuru analiziraju kompleksnu svakodnevicu ove velike zemlje.
Režija: Nikola Zavišić
Uloge: Nenad Stojmenović, Tanasije Uzunović, Anastasia Mandić, Milena Đorđević, Slobodan Beštić, Bojan Lazarov
Braća Presnjakov predstavljaju ono što je trenutno najpopularnije, a po mišljenju mnogih i najbolje u ruskoj dramaturgiji. Njihovi komadi kroz Balkanu blisku, a opet tako specifično rusku crnohumornu vizuru analiziraju kompleksnu svakodnevicu ove velike zemlje. U svakom od tih komada postoji neki, što bi Amerikanci rekli twist, neka činjenica koja dovoljno oneobičava kontekst i čitavoj priči daje zamajac. U ovom slučaju to je zanimanje glavnog junaka Valje, koji u policijskim rekonstrukcijama glumi žrtvu. Već u ovakvoj postavci može se naslutiti sve obilje motiva i situacija koje se nude za dramaturški tretman i analizu. Istina, u tom „skakutanju" s teme na temu, s problema na problem, braća se uglavnom zadovaljavaju da pojedinu pojavu samo opišu, da joj odrede konture često posežući za groteskom ili opštim mestom. Ovaj niz takvih epizoda povezuje se labavom dramaturškom linijom koja se bavi Valjinom porodicom i njihovim međuodnosima, i tek tu osetimo pravi dramaturški nerv pisaca, oslobođen od veštog korišćenja oveštalih pozorišnih mehanizama. U svojoj postavci reditelj Zavišić još jače je potcrtao tu grotesknu, razigranu (ili zaigranu?) dimenziju komada, podredivši je u potpunosti očigledno nadahnutim glumcima. Od svih njih samo je Nenad Stojmenović uspeo da svoj lik izgradi višeslojno, da ga izdigne iznad (često pomalo vulgarne) groteske i da mu da melanholičnu dubinu i ljudskost.
Boban Jevtić
