21. 06. 2010

Pozorište ponedeljkom

Predstava meseca: Mnogo nas je (Bitef teatar)

U ulozi izvođača našle su se, u posebnom izvođačkom statusu, poznate ličnosti teatarskog života u Beogradu: Maja Pelević (dramska spisateljica), Zoe Gudović (art aktivistkinja), Bojan Đorđev (pozorišni reditelj), Milan Marković (dramaturg) i Miloš Lolić (pozorišni reditelj)

Koncept i koreografija: Dalija Aćin
Dramaturgija: Igor Dobričić; Izvođenje: Zoe Gudović (art aktivistkinja), Bojan Đorđev (pozorišni reditelj), Miloš Lolić (pozorišni reditelj), Milan Marković (dramaturg), Maja Pelević (dramska spisateljica)

Predstava Mnogo nas je na sceni BITEF teatra, čiji je koncept i koreografiju realizovala Dalija Aćin, zamišljena je sasvim nekonvencionalno. Ovo se, pre svega, odnosi na to što je scenski događaj zasnovan na inverziji uloga u procesu rada bez unapred određenog tematskog opredeljenja. U ulozi izvođača našle su se, u posebnom izvođačkom statusu, poznate ličnosti teatarskog života u Beogradu: Maja Pelević (dramska spisateljica), Zoe Gudović (art aktivistkinja), Bojan Đorđev (pozorišni reditelj), Milan Marković (dramaturg) i Miloš Lolić (pozorišni reditelj). Ova inverzija se, čini se, ne može posmatrati na bazičnom poimanju nestalnog identiteta i njegove multiplikacije, već i na neuhvatljivosti „teksta" predstave. On se ispisuje pre nastanka, tokom postojanja predstave ovde/sada i ispisivaće se u budućnosti tokom procesa izvođenja.

Maja Pelević, obučena u krinolinu, monumentalno je pozicionirana. Iako možda u ličnoj fantaziji, ona je dosledna nedodirljivosti stava „umetnost radi umetnosti", kao da stavlja na ogoljeni pijedestal zablude o umetnosti uživajući u istraživanju fantazije. Dok Milan Marković i Zoe Gudović kritički ispituju svoje pozicije, Bojan Đorđev sav je „u telu" koje pleše ne zaustavljajući se. Miloš Lolić je onaj koji je u pojedinim trenucima čas pasivno čas aktivno telo, a ujedno i posmatrač i arbitrarno polje namenjeno stalnom upisivanju. Neminovna pozicija uključenosti, a istovremeno i susreta koji se mimoilaze. U tom procesu dodiruju se, ali i stalno modifikuju teme ljubavi, porodice, sukoba, usamljenosti, samozaljubljenosti, spektakla i mnoge druge, a u lične fantazije izvođača upisuje kontekst gde se učitava nadrealnost generacijskog odrastanja, kritika kulturnih politika, društvenih i ličnih diskriminacija. Međutim, čitav prostor scene, polje posmatranja, iako izloženo oku, neprekidno se dekonstruiše i uzima oblik fantazije, koji je (ne)saglediv i nesveobuhvatan.

Ova predstava/nepredstava, drama/nedrama, poluopera - iznuđuje stalnu potragu, gledanje, učitavanje, jer je posle nekoliko gledanja moguće naći se u potpuno drugim odnosima, fantazijama, autodekonstrukcijama koje iznuđuju stalno posezanje za konceptom koji se, zapravo, iznova stvara i iznova izneverava.

Ana ISAKOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari