Pozorište
07. 06. 2010
Pozorište ponedeljkom
Kritika: Histerija (Terry Johnson)
Dogmatska uskogrudost, gotovo religiozna vera u nepogrešivost osnivača Sigmunda Freuda kao i sektaška isključivost doveli su do izvesne generalizacije kritika koje bi se najkraće mogle svesti na jednostavnu konstataciju da je psihoanaliza pre ideologija no naučna disciplina. U komadu Terryja Johnsona ta teza, koja je u međuvremenu postala opšte mesto, ilustruje se osnovnim dramskim sukobom između „pape" psihoanalize lično i misteriozne devojke koja traga za uzrocima sopstvene porodične tragedije
Uloge: Mladen Andrejević, Goran Jevtić, Suzana Lukić, Nebojša Ljubišić
Psihoanaliza kao naučna disciplina (ako je takvom smatrate)
trpela je i trpi brojne kritike koje idu toliko daleko da se u pitanje dovodi
čak i smisao njenog postojanja. Dogmatska uskogrudost, gotovo religiozna vera u
nepogrešivost osnivača Sigmunda Freuda kao i sektaška isključivost doveli su do
izvesne generalizacije kritika koje bi se najkraće mogle svesti na jednostavnu
konstataciju da je psihoanaliza pre ideologija no naučna disciplina. U komadu
Terryja Johnsona ta teza, koja je u međuvremenu postala opšte mesto, ilustruje
se osnovnim dramskim sukobom između „pape" psihoanalize lično i misteriozne
devojke koja traga za uzrocima sopstvene porodične tragedije. Tu su još i
Freudov lekar Abraham Jehuda kao nekakav nedefinisani predstavnik jevrejske
savesti i Salvador Dali koji, začudo, u mehanici komada ima ulogu tek comic reliefa. Sam komad jeste neobičan spoj
gotovo vodviljske poletnosti i svežine s pamfletski postavljenim kritikama
frojdizma i kao takav ostvaruje ograničene domete, posebno kada je o
problemskom delu komada reč.
U režiji mladog i očigledno talentovanog reditelja Ivana
Vukovića ta neusklađenost teksta, nažalost, nije prevaziđena. Iako momenti
predstave koji bi se mogli opisati kao vodviljski, tehnički funkcionišu
više-manje besprekorno, s mnogo čisto fizičke komike i pažljivo isplaniranog mizanscena,
delovi koji se bave „analizom" psihoanalize deluju bez koncepta, izveštačeno i
neubedljivo, i izazivaju blagu dosadu. Kao publika dolazimo u neobičnu
situaciju da jedva čekamo da prođu delovi koji bi trebalo da su emotivna i
problemska poenta predstave i da se vratimo vodviljskom zapletu. I u tako
nedefinisanom konceptu predstave Goran Jevtić je sa strašću zaronio u
„kempovanje" Salvadora Dalija, koristeći sopstvenu (veliku) harizmu velikodušno
i gotovo bestidno, na opšte zadovoljstvo publike. Skoro po pravilu kad njega
nema na sceni, predstava, i pored očiglednog truda ostatka ansambla, ne uspeva
da ispliva iz didaktičnosti teksta prepunog referenci.
Boban JEVTIĆ
