17. 05. 2010

Pozorište ponedeljkom

Predstava meseca/Da nam živi, živi rad : Aktivan odnos prema stvarnosti

Ovaj otrežnjujući politički vic sačinjen je od crnohumornih scena u kojima se realnost proklamovanog nalazi u suprotnosti s neizdašnošću stvarnog: kada se „demokratski" odlučuje da li evropski i domaći zakoni dozvoljavaju izrabljivanje dece prilikom rada („Idemo u Indiju, Kinu, Indoneziju.

Režija: Anđelka Nikolić

Uloge: Aleksandar Đurica, Bojan Dimitrijević, Radmila Tomović, Ružica Sokić...

Predstava nastala po tekstu koji potpisuju Milan Marković i Anđelka Nikolić po svom sadržaju i formi podseća na brechtovski pristup teatru (pretresanje životnih pitanja radi njihovih rešavanja, prioritet objektivnosti nad emocijom, prekidanje radnje pesmama, najavljivanje scena transparentima). Pošto Brecht nije rado viđen gost na domaćim scenama, možda je ipak uputnije napraviti paralelu sa crnotalasnim prvoborcima (Žilnik, Makavejev, Pavlović) koji su svojim filmovima uzdrmavali ideologiju „bratstva i jedinstva". Konteksta SFRJ odavno nema, ali ono što je zajedničko za predstavu i spomenuti filmski pravac jeste spoj oštre socijalno-ekonomske kritike, otvorenosti prema uzbudljivim dokumentarističkim sadržajima i fenomenima koji nastaju kao posledica političkih kretanja (a sve zajedno dovedeno na područje ironije).

Deset godina posle petooktobarske revolucije, kada je očigledno da je ona sprovedena tek delimično (jer su se njeni istaknuti akteri umorili, posustali ili pretvorili u one protiv kojih su se borili), otporaškom pesnicom može se mahati, zaista, samo uz šalozbiljan pristup. To je ono čega su sve vreme svesni i rediteljka i pisac i članovi agitprop trupe kada pesnicu podižu uvis prikazujući „male" ljude koji su na korak od toga da poveruju kako im život (u komunizmu, socijalizmu, liberalnom kapitalizmu) nije slika i prilika neuspeha.

Ovaj otrežnjujući politički vic sačinjen je od crnohumornih scena u kojima se realnost proklamovanog nalazi u suprotnosti s neizdašnošću stvarnog: kada se „demokratski" odlučuje da li evropski i domaći zakoni dozvoljavaju izrabljivanje dece prilikom rada („Idemo u Indiju, Kinu, Indoneziju. Tamo još ima poštene dece"); kada se u vidu lutkarske predstave ispituje maksima „I homofobi su ljudi", gde se gej pekar i homofob navijač politički korektno izmiruju u činu društvene razmene („Ja te neću ubiti, jer želim da se hranim kvalitetno a jeftino"); ili kada „građanka srpske nacionalnosti" preispitujući svoj stav prema nacionalnim manjinama (politici, kapitalu, profiterima, umetnosti i đubretu), istovremeno preispituje vladajuću garnituru koja, zarad sportskog duha, u vreme održavanja Univerzijade, pokušava da učini romska naselja nevidljivim.

Manipulisanje autentičnim i izmišljenim događajima, gde se ljudi bilo kog društvenog sloja (seljaci, ikone radničke klase, intelektualaci) posmatraju kao bića neodvojiva od politike, okončava se pesmom koja je posvećena Čadu. Kako kaže jedan od likova, ta država je, bez konkurencije, najgore mesto za život - tamo vladaju korupcija, nasilje, prljavština, neravnopravnost, nestručnost, netrpeljivost prema strancima... Svaka sličnost s današnjom Srbijom je slučajna.

Slobodan OBRADOVIĆ

Oceni ovaj članak

Komentari