Home  ::  Magazin  ::  Kritika  ::  Knjige  ::  Književna kritika: Brian Green – Skrivena stvarnost (ocena: 4)

Anketa

Nedeljno popodne

Kako volite da provodite jesenje/zimsko nedeljno popodne?

U tržnom centru

U tržnom centru

U parku

U parku

U muzeju

U muzeju

U bioskopu

U bioskopu

Ispred TV-a

Ispred TV-a

Na Internetu

Na Internetu

Rezultati

Knjige

Piše: Vladimir VUJINOVIĆ

14. 10. 2012

Književna kritika: Brian Green – Skrivena stvarnost (ocena: 4)

Otkad je 1996. objavio Elegantni kosmos, a nekoliko godina kasnije i Tkanje svemira, kosmolog Brian Green stao je rame uz rame sa Stephenom Hawkingom, kao jedan od najčitanijih savremenih pisaca popularne nauke.

Prevod: Aleksandar Dragosavljević
Heliks
, 2012.

slika
Otkad je 1996. objavio Elegantni kosmos, a nekoliko godina kasnije i Tkanje svemira, kosmolog Brian Green stao je rame uz rame sa Stephenom Hawkingom, kao jedan od najčitanijih savremenih pisaca popularne nauke. Kao prvo, hteo bih da se zadržim na toj činjenici da su Greenove knjige bestseleri i među širom čitalačkom publikom. To nije samo zbog toga što je svemir, i sam po sebi, nešto što svojom beskonačnošću i veličanstvenošću nagoni čoveka na duboko strahopoštovanje i radoznalost - to je pre svega zbog toga što su Greenove interpretacije astronomije krajnje uprošćene, pisane jednostavnim jezikom i prijemčive za običnog čitaoca koji nema nekakvu naročitu naučnu potkovanost. S druge strane, to što piše razumljivim jezikom ne znači da Greenova proza ne odiše velikom umetničkom ritmičnošću. I baš sve to čini Skrivenu stvarnost nezaobilaznom univerzalnom poslasticom za svakog književnog sladokusca.

Teza koju Green iznosi u Skrivenoj stvarnosti najnovija je ideja, jedno od najsvežijih tumačenja univerzuma kome je pribegao određeni broj kosmologa. Tu, u stvari, više i ne mislimo na univerzum, već govorimo u množini. Multiverzumi su pokušaj da se objasni neugodna, ali u isto vreme i uzbudljiva pomisao na to kolika bi stvarnost mogla da bude. To više nije kosmos, nego kosmosi kao deo neočekivano beskrajno velike celine. Kosmosi koji u rasponu od beskrajne udaljenosti do beskrajne blizine koegzistiraju, prepliću se, žive jedni pored drugih ili paralelno s drugima u einsteinovskom prostor-vremenu, tvoreći zakone i mogućnosti takođe u rasponu od beskrajne sličnosti do beskrajne različitosti.

Naravno, teza o multiverzumima krajnje je spekulativna i jasno vam je zašto je većina naučnika smatra alternativnom teorijom. Tu leži i najveći prigovor Greenu kao piscu, jer se svojom spekulativnošću u ovoj knjizi i najviše udaljio od sebe kao naučnika. Ja mogu bez problema da prihvatim ideju o multiverzumima kao nešto veoma logično. Ali, višeslojni bezbrojni paralelni kosmosi, u kojima jednako bezbrojne kopije vas doživljavaju beskrajno različite mogućnosti stvarnosti dok sad ovo čitaju - i više je nego egzotična, da ne kažem i neumesna relativizacija nas samih. To je lažna nada da nam tamo u nekom dalekom paralelnom kosmosu može biti bolje, a koja u isto vreme poništava slobodu izbora i lišava nas bilo kakve odgovornosti u ovom kosmosu u kojem sada živimo.

Share:

  • Facebook
  • MySpace
  • Delicious
  • Google
  • StumbleUpon
  • Twitter

Oceni ovaj članak

Komentari