O vrelini

Izložba je fotografski zapis o „susretu kultura“ obeležen ceremonijom venčanja,

Izložba je fotografski zapis o „susretu kultura" obeležen ceremonijom venčanja, prvo u Belgiji, zatim i Burkini Faso. Fotografije Katarine Radović ishod su preispitivanja inače kompleksnog fenomena venčanja u kojem se privatno i lično (zapravo ono najličnije) s jedne strane, i javno koje podrazumeva normirano, kolektivno, ritualno i simoblično s druge, sudaraju u svojim krajnostima i ambivalentnosti kreiranih odnosa. Čitav fenomen venčanja dodatno je usložnjen kada su dvoje ljudi i društveni obrasci „privatnog" i „javnog" vezani za različite kulture. Venčanje, prvo u Belgiji, zatim i u Burkini Faso, izranja iz ideje simboličnog obeležavanja susreta i „večnog" vezivanja dvoje ljudi, istovremeno uključujući u taj proces sve one koji su kao porodica ili prijatelji sudbinski povezani i ekstenzija identiteta ovo dvoje ljudi. Pred njih, kao pred svatove i budući „uži krug ljudi", se postavlja zahtev za iskorak ka „drugom" i „drugačijem" koji oni nisu nužno tražili.

            Na fotografijama ne možemo izbeći „par" - u svemu dominira „dvoje"; dvoje ljudi stupa u brak, dve kulture, dve velike religije. Posmatraču je teško da se odupre mentalnom kontrastiranju i binarnom suprotstavljanju: muškarac/žena, crna koža/bela koža, islam/hrišćanstvo... Da li nas više zbunjuje mladoženja Burkinac u tradicionlanoj nošnji pod sumornim evropskim kišnim oblacima ili Evropljanka u „afričkoj" svadbenoj tkanini u Burkini Faso; „izbor" da se venčanje održi pod otvorenim nebom nad Antverpenom i svatovi koji „hvataju" svaki zračak sunca da se ugreju, nasuprot traženja hlada u opresivnoj vrelini afričkog popodneva.

            Izložba fotografija Katarine Radović - „O vrelini", u Muzeju afričke umetnosti, s jedne strane teži da istakne neizbežna društvena kontrastiranja koja proističu iz „susreta kultura", ali istovremeno i mogućnost njihovog kontrapunktiranja, tj. stapanja u harmoničnu celinu, pri veoma ličnom susretu dvoje ljudi.

Emilia Epštajn, kustos MAU   

 

Izvod iz teksta Katarine Radović „... Do večnosti" (u knjizi: Dok nas smrt ne rastavi)

„Inicijalni grč ljubavi kao po pravilu pronalazi svoju inspiraciju u nečemu nepoznatom; biranjem partnera iz drugih kultura, ... vezujemo se za vrednosti koje nedostaju u našoj kulturi. Zaljubljujemo se u drugog, idealnog, jer želimo da pobegnemo od sopstvenih manjkavosti i nesigurnosti. Stoga se možda čini najlakše i najlogičnije zaljubiti se u nekoga ko nam je potpuno stran, ničim određen, o kome i o čijoj tradiciji i kulturi ne znamo baš ništa. Možda jedino tada, u trenutku zanosa, možemo potpuno da ‘pobegnemo' od sebe. Ali onda sledi prirodna potreba za otkrivanjem bića koje volimo i koje je prihvatilo nas onakve kakvi jesmo, a u tom paradoksalnom spoju solipsizma i emocionalno obojenog egzotizma, u procesu aklimatizacije sebe na drugoga, često postajemo žrtva ksenofobičnog osećaja izgnanstva iz sopstvene tradicije i prvobitnih očekivanja. Tada reč ponovo preuzimaju istorija i antropologija. Otuda nije ni čudo što se na ovim fotografijama svadbenih ceremonija i veselja mešovitih parova smenjuju obeležja nacionalnih, verskih i drugih identiteta - simboli kojima se ističe jedno naspram drugog. Vrhunac igre je kada dođe do unkarsnog preuzimanja simbola, koje je sasvim dopustivo, čak veoma dobrodošlo, na dan svadbene svetkovine, jer, to je trenutak ujedinjenja svih razlika. Zanimljivo je zapitati se kako u tim trenucima jedni druge posmatraju pripadnici sasvim različitih kultura i tradicija, da li Evropljani u afričkim bubu haljinama Afrikancima izgledaju čudno i zabavno... Na kraju, iskustvo razlika, i njihovo isticanje, čak propagiranje, u odnosu na urođeni strah od istih, mnogo je kompleksnije i delikatnije, ponekad čak mnogo humanije i ličnije nego što na prvi pogled može da izgleda. Uostalom, kao i sve u vezi sa međuljudskim odnosima."

 

Katarina Radović

Studirala je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Saseksu, Velika Britanija i diplomirala fotografiju u klasi prof. Milana Aleksića, na Akademiji umetnosti "BK" u Beogradu.  Izgradila je bogatu umetničku biografiju izlažući samostalno i u okviru grupnih izložbi, kod nas i u inostranstvu. Član je ULUPUDS-a i samostalni umetnik od 2008. godine.

Izložba „O vrelini" u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, deo je autorkinog projekta Svadbe u Evropi kao i prateće publikacije Dok nas smrt ne rastavi - dvogodišnjeg fotografskog projekta o svadbama čija su tema parovi iz međusobno različitih kultura, ili na nekom od kulturoloških iskoraka, usled stalnih pomeranja granica, migracija, globalizacije i akulturacije. Projekat predstavlja vizuelno istraživanje fenomena venčanja i svadbene ceremonije kao jednog od ključnih antropoloških žanrova, koji već hiljadama godina unazad igra glavnu ulogu u ritualnom životu ljudske rase.

Projekat je ostvarn zahvaljujući ECF (European Cultural Foundation).

Oceni ovaj događaj

Komentari