Izložbe
Primenjena umetnost i Beograd 1918 - 1941
Povodom Dana Muzeja....6. novembar 2011 - 31. januar 2012
Autorka izložbe i studijskog kataloga: mr Bojana Popović, muzejska savetnica Odseka za savremenu primenjenu umetnost MPU
Dizan kataloga: Danijela Paracki
Postavka izložbe: Borjana Šuvaković
Konzervacija predmeta i priprema za izlaganje: Milan Andrić i Marija Labudović
Svečano otvaranje: nedelja 6. novembar 2011. u 19 časova
„Primenjena umetnost i Beograd 1918 - 1941" je izložba koja predstavlja dela iz muzejskih kolekcija i privatnog vlasništva, kao i dokumentarni materijal iz oblasti dekorativne skulpture i slikarstva, enterijera i nameštaja, umetnosti keramike, tekstila, srebra i grafičkog dizajna (ima 190 eksponata).
Izložbu prati naučna studija (264 stranica sa 140 ilustracija) mr Bojane Popović koja donosi obimna, izuzetno dobro dokumentovana i neka potpuno nova istraživanja sprovedena u oblasti primenjene umetnosti međuratnog razdoblja. Autorka raspravlja i o odnosu savremnika prema primenjenoj umetnosti, o njihovim predrasudama, čežnji za stvaranjem nacionalnog stila kao i njihovom spremnom prihvatanju evropske primenjene umetnosti. Recenzentkinja teksta dr Milanka Todić ističe da „ono što čitavu studiju posebno razlikuje od svega što je do sada pisano o primenjenoj umetnosti između dva svetska rata kod nas, to je što ona sagledava mikroistorijske i individualne doprinose u kontekstu šireg nacionalnog ali i evropskog kulturnog diskursa".
Dve decenije oblikovane svetskim ratovima u istoriji primenjene umetnosti predstavljaju blistavu epohu. Satkana od mnogih krajnosti, ona je objedinila tradiciju i avangardu, opšte i lokalno, koncepte društvene angažovanosti i potrošački mentalitet, ručni i mašinski rad, unikatno i serijski umnoženo delo, elitizam i populizam, vrhunsku estetiku i otužni kič... Prisutnost primenjene umetnosti u savremenom životu bila je tolika da je ona postala deo svakodnevice i u sredinama koje ranije nisu imale razvijenu svest o njenom značaju. Tako je bilo i u Beogradu za čije građane postaju važna pitanja poput: koga angažovati za izradu reljefa na fasadi kuće, koga za vitraž u holu, a koga za fresku u trpezariji, kod koga poručiti spavaću sobu u stilu Luja XVI, kome se obratiti za reklamiranje firme ... ili s kojom lepo ilustrovanom knjigom i časopisom ugodno provesti vreme?
Školovanje i usavršavanje u inostranstvu, Parizu, Beču, Pragu, Rimu, Londonu, najviše je doprinelo da beogradski umetnici u svoje aktivnosti uključe i primenjene discipline. Naklonost epohe za objedinjavanjem arhitekture, skulpture, slikarstva i primenjene umetnosti, takođe, je podsticala razvoj stvaralaca renesansne širine. Tako je vajar Toma Rosandić dva puta ostvario potpuno umetničko delo, mauzolej Petrinovića u Supetru na Braču (1924-1927) i sopstvenu kuću u Beogradu (1927-1928), projektujući svaki detalj, od samog zdanja do upotrebnih i dekorativnih predmeta, dok je Branko Krstić, arhitekta značajnih građevina, vajao, slikao, predavao i, po malo, se bavio i keramikom. Uzlet grafičkog dizajna doveo je u Beogradu do formiranja kruga specijalista koji su ostvarili uspešne karijere baveći se novinskom i knjižnom opremom i ilustracijom, plakatima, oglasima... Među njima izdavajali su se Dragoslav Stojanović i Dušan Janković koji su još u svojim pariskim danima radili za ugledne izdavače, filmske kuće i reklamne agencije.
Novost predstavlja i pojava umetnica, obrazovanih u evropskim kuturnim središtima, koje su želele da se bave primenjenom umetnošću kao svojom profesijom. U tome su retko uspevale, ali bilo je i izuzetno uspešnih poput kostimografkinje Milice Babić. Svestrana Margita Gita Predić vodila je Školu za primenu dekorativne umetnosti (1926/1927- oko 1935) koja je bila kultno mesto dobrostojećih Beograđanki koje su tu ne samo učile kako da izrade lepe i korisne predmete nego su dobijale i medijsku pažnju i divljene za svoj rad izlagan na školskim i reprezentativnim Jesenjim izložbama.
Nastojanja Dragutina Inkiostrija Medenjaka da početkom veka stvori nacionalni umetnički stil, zasnovan na proučavanju slovenske i, posebno, srpske narodne tradicije, približila su ga društvenoj eliti zaokupljenoj pitanjima državnog identiteta i omogućila mu da se razvije u svestranog primenjenog umetnika. Njegova vizija nastavila je da živi i posle rata, kada je radio za državne institucije i poručioce konzervativnog ukusa, koji su u isto vreme podržavali i drugu struju u okviru "nacionalnog projekta", predvođenu kraljem Aleksandrom i umetničkom grupom Zograf (1927-1940) koji su delovali na osavremenjavanju umetnosti srpskog srednjeg veka. Težnja za stvaranjem nacionalnog stila, zajednička mnogim, posebno novoosnovanim, državnim zajednicama, kao i spremno prihvatanje evropske primenjene umetnosti predstavljaju dva lica kulture međuratnog Beograda.
Uprkos nedostatku značajnije predistorije, uskog kruga poručilaca, bez saradnje sa fabrikantima, bez specilizovanih strukovnih udruženja, časopisa i izložbi, sa kasno osnovanom školom, ostvareni su osnovni koraci u emancipaciji i profesionalizaciji primenjene umetnosti, usaglašavanju nacionalnih vrednosti sa internacionalnim pravcima i nastala su vredna dela koja su Beogradu dala izgled otvorenog i naprednog grada evropskog duha.
O svemu ovome svedoči izložba „Primenjena umetnost i Beograd 1918-1941", a poseban doprinos donosi jedinstvena istraživačka studija autorke Bojane Popović, koja zajedno sa drugim naslovima objavljenim u ovom muzeju daje dragocena tumačenja i razumevanja srpske primenjene umetnosti.
